О књизи: 2005 / Када савладавамо основе конкретног размишљања, почињемо скоро тако што се брзо одучавамо да априоризирамо концепте и навикавамо се да их користимо кроз окулар разних „животних светова”. Тржишне жене у Атини, оговарајући Демостена и Исократа, изгубиле би језик да су једном чуле реч идеја у каснијој семантици, рецимо са усана Лока или Канта. Једнако: никоме данас не би пало на памет да своје дивљење саговорнику искаже рекавши му: „Ти си само, ето, неки психопата!“, што је још крајем 19. века, залагањем писаца и мондених психолога. открио да није само у телу, већ иу „души“, могао би да прође за комплимент. С друге стране, мало је вероватно да бисмо, живећи у 19. веку, своје дивљење према некоме исказивали речима: „Какав сјајан човек!“, иако се у наше време бољег комплимента повремено не може смислити. Неки лексички демон је желео да „психопата“ данас стоји у истом опсегу значења у коме је „страшан“ стајао јуче (од ћелав = глупан, глупан). Речи су „паклене машине“. То значи да писац или говорник треба да узме пример не од својих колега у радњи, већ од сапера који се креће кроз минско поље. Сви знају да у овом другом случају и најмања непажња може да га разнесе на комаде. Што се аљкавије понашају у првом случају, надајући се да неће бити жигосани као психопата, већ и даље глупан